Кратки историјат школе

      Основна школа „Милан Вучићевић-Зверац“, са седиштем у Братљеву, основана је одлуком Народног одбора Опшине Ивањица број 02а-6614/1 од 15.12.1962. године. Школа носи назив  народног хероја Милана Вучићевића-Зверца, који је рођен у овим крајевима. Школа је  удаљена је од општинског центра у Ивањици  22 километара.

Основна школа ,,Милан Вучићевић-Зверац” Братљево покрива веома велико брдско – планинско подручје, јужну страну планине Голије. Због разуђености планинских насеља у саставу школе налази се и једно четвороразредно издвојено одељења (ИО Глеђица тренутно не ради).

О месту где се налази школа

Братљево, једна од сеоских општинa територије Ивањице, се налази на југозападу  Србије. Подручје општине обухвата 1090 км² , тако да се по површини убраја међу највеће општине у Републици. Територијално припада Моравичком округу, некада региону Титово Ужице, а окружују је општине: Нова Варош, Ариље, Лучани, Краљево, Рашка, Нови Пазар и Сјеница.

        Братљево се налази на двадесет другом километру од Ивањице, на путу према Ковиљу . До Шaнчева је асфалтни пут. Насељено место, у ком  се налази и школа је на 1030 м надморске висине, на висоравни између планинских венаца Голије, Јавора и Мучња, а између Ношнице и Голијске реке, као и Тигањске реке, познатије као Јабуковачки поток. Окужују је месне заједнице Међуречје, Кушићи, Ковиље, Ерчеге, Беле Воде.

        Месна заједница Братљево, са околином у свом територијалном саставу има четири засеока, сеоске подружнице: Братљево, Ровине, Доња Глеђица и Горња Глеђица, у којима у природи несвакидашње лепоте живи више од 350 домаћинстава.

        По Јовану Цвијићу, нашем познатом  географу, становници моравичког Старог Влаха , доселили су се са црногорских и херцеговачких брда, што важи и за становнике места Братљево.

        Када  је 1830. године Моравички крај припојен Милошевој Србији, насељавање постаје још интензивније. Из докумената од 5. октобра 1835. године, који упућује суд Окружја Ужичког и Старовлашког, Народном Српском суду, сазнајемо следеће:

        „Јављамо вам да се по Срезу Моравичком народ из предела турског  умножавати у великом броју започео, а нарочито Никшићани и Пивљанци. Па вас с тога молимо да нам савет дате како са придошлицама да поступамо“.

        Поводом тога интересантна је и легенда како је Братљево добило назив, а по казивању старијих мештана , та се легенда преносила са старијих на млађе, са колена на колено, а она гласи:

„Зна се да су се у прошлости наши народи често састајали и разговарали о својој прошлости. Како је наша земља често била трн у оку многим нашим непријатељима, то су је они често и нападали. Наши народи су се удруживали и пружали отпоре непријатељима.

Тако настаде прича да су се једном приликом Срби и Црногорци братимили у једном насељу моравичког краја које је по том братимљењу названо БРАТЉЕВО.“

О НАСТАНКУ ШКОЛЕ

        До оснивања школе на Братљеву 1927.године деца су из овог села, Ровина и Глеђице одлазила у суседна села и тамо се учила писмености до четвртог разреда основне школе, најчешће у Косовицу и Ковиље.

        Деца из најудаљенијих заселака су становала у интернату који је постојао при овим школама.

        Становници Братљева, на челу са Божидаром Ивковићем и другим имућнијим и виђенијим људима, ангажовали су се на изградњи и оснивању школе у овом месту. Подигли су прву школску зграду од брвана, која је  располагала једном учионицом и станом за учитеља. Те прве године рада школе на Братљеву, овде се окупило 64 ученика у сва четири разреда, јер су деца прешла из суседних школа. Први учитељ је био Цветко Велимировић, а помоћни радник  Радојица Каплановић.

        Број ђака се у овом планинском месту повећавао и за десет година је удвостручен. Тада се појавила потреба за подизањем нове школске зграде.  И Братљевци, заједно са становницима других села – Ровина и Глеђице, подижу и другу школску зграду од тврдог материјала, од камена, цигле и покривају је плочом. Нова школа је имала две учионице и две мање просторије за канцеларију и магацин. Стара школа је адаптирана у стан за учитеља. Те  1937. године, Братљево је имало 60 домаћинстава, 113 пореских глава,  492 становника, а Глеђица – 133 домаћинства, 241 пореску главу и 920 становника и Ровине  38 домаћинстава, 71 пореску главу и 266 становника.

Тада је школу у Братљеву похађало 162 ученика. Исте године  ивањичка школа је имала 164 ученика, брезовачка 187, ковиљска 188, кушићка 193, приличка 328, шумљанска 277. Остале школе су биле иза братљевске по броју ученика. Овде су радили Богољуб Михаиловић и Драгојло Гавриловић.

        Из извештаја школског надзорника за школску 1936/37 годину, види се да је на Братљеву школска зграда дрвена што значи да још није била изграђена нова. Даље се може видети да у моравичком крају има 12 школских зграда од тврдог материјала, од дрвета 7, врло добрих 12, добрих 3, слабих 2 и посве рђавих је две од којих у Брезови и Братљеву слабе, а у  Остатији и Средњој Реци рђаве. Надзорник предлаже изградњу нове школске зграде у неколико места, а међу њима и у Братљеву. Већ наредне године нова школа је у овом месту изграђена.

        Школа у Братљеву има своје издвојено одељење у Глеђици школске 1936/37 године.

        ИО ГЛЕЂИЦА     

Легенда каже да је село Глеђица  добило име по цркви Глеђици, која је постојала на узвишењу Кондило, засеок Лепосавићи.

                Глеђица је удаљена од Ивањице 21 км и до села води асфалтни пут.

Прва школа у Глеђици отворена је 1937 – 1938.године, у кући Михаила Луковића. Ово је била четворогодишња основна школа.

        Први учитељи били су Мико Јуковић и Бошко Петровић.

        Мико је као учесник НОР-а погинуо 1943. године на Сутјесци.

        У ову школу долазили су ђаци из заселака Милинковића, Луковића, Аврамовића, Вукашиновића, Јовичинаца и Ћурчића.

        После другог светског рата, 1946. и 1947.године, отворена је још једна основна школа у Глеђици, у засеоку Ћурчићи, у кући Ћурчић Вукомира, која је прихватила децу из Горњег села и Јасеновице. И једна и друга школа радиле су у приватним зградама.

        Први учитељ у овој школи био је Милић Стефановић. Обе ове школе радиле су до 1954-1955.године, када је почела са радом новоизграђена школа у седишту села Глеђице, у засеоку Вукашиновићи – сабориште.

        Ученици из Јасеновице су прешли у Средњу Реку да се тамо школују. Велики број ученика из ових сурових брда и планина није наставио похађање у вишим разредима. Велика удаљеност ученика од школе, био је и остао највећи проблем. При осмогодишњим школама није било интерната. Просечна удаљеност од школе на Братљеву била је већа од 12 км. Било је ученика који су свакодневно прелазили по 30 км до школе и натраг. Неки од њих су препешачили по 26 хиљада километара да би завршили четири разреда основне школе на Братљеву. Успех ових ученика је био одличан.

Доста их је таквих било из Ћурчића, Боровића, Ђиновића, Јовичинаца, Луковића, Милинковића, Вукашиновића, Аврамовића, Симићевића…..

        У новој школској згради најчешће су радила по два просветна радника, са сто и више ученика.

        Године, 1993 школа привремено престаје са радом, да би 2000.године била реновирана и поново примила ђаке у школској 2001/2002.години. Године 2010, школа у Глеђици је поново привремено затворена.

        За време рата школа је имала прекиде у свом раду. Још се рат није завршио, а школа је прикупила неколико генерација да надокнаде изгубљено време. Тако  1944. године школска година почиње у марту, а завршава се крајем јуна и многи завршавају разред. У овој школи су радили тада и касније: Никола Јуковић и Владета Арсенијевић.

        Пошто је Братљево, због свог географског положаја постало центар за неколико села, решено је да и ова школа прерасте у потпуну основну школу. Већ школске 1953/54. године организована је настава за пети разред који је формиран, а за четири године прерасла је ова школа у осмогодишњу. Сада су се окупљала деца и формирало више разреда. Деца нису долазила само из Братљева и околних села, већ и из Вучака, Ерчега, Ковиља, Смиљевца и Васиљевића, као и дела Равне Горе. Упоредо са отварањем виших разреда у  овој школи грађена је нова школа.

Подигнута је радом мештана, ангажовањем просветних радника, а највећи допринос у изградњи дао је тадашњи управитељ школе Душко Бешевић,  удруживши средства општине у Братљеву и Среза моравичког, а од 1955. године оштине у Међуречју и Среза Чачак.

        Нова школска зграда има шест учионица и две канцеларије, два стана за просветне раднике и подрумске просторије где је била ђака кухиња.  Може се слободно рећи да је школа у Братљеву подугнута од материјала који су мештани донели на коњима из долине Моравице, јер тада није постојао ваљани пут, нити су саобраћали камиони.

У својој историји, школа на Братљеву је највећи број  ђака имала  шездесетих година. Било је око 450 ученика, мада нису била обухваћена сва деца обавезним школовањем. Оснивањем осмогодишње школе у Ковиљу, и подизањем нове школе у том месту, прешла су деца из Ерчега, Вучака, Медовина, Васиљевића и Смиљевца, са Братљева у Ковиље.

        Из података за школску 1964/65.годину  види се да је школа на Братљеву са најмањим бројем ђака  од свих осморазредних школа на подручју ивањичке општине. Те године Братљево има 366 ученика и 13 просветних радника. До смањења је дошло због тога што је подручје смањено, а и због тога што ова школа има само једно издвојено одељење у Глеђици.

        Од 1962.године  па до данас  у школи је радило око 115 просветних радника.

        Наводимо као светли пример учитељицу Љиљану Стојадиновић, која је од 1966.године до 2001.године, пуних 35 година од првог до последњег радног дана, до заслужене пензије  радила у нашој школи.

        Школа на Братљеву носи име Милана Вучићевића-Зверца, борца НОБ-а и студента, родом из Ивањице, који је 1945 године погинуо у овом месту , а коме је за Дан школе 20.05.1982.године постављена спомен биста у кругу школског дворишта.

        Данас школа Братљево има шест учионица, две канцеларије, савремену кухињу, два спортска полигона.  Године 2007, донацијом Владе Републике Пољске  школа је реновирана и добила теренско возило за превоз ученика.

        Највише ученика  школа је имала 1968. године -455, почетком седамдесетих  – 361, почетком осамдесетих – 165, почетком деведесетих – 62, да би ове школске године ову школу похађало 15 ученика и један предшколац.

        Ученици долазе из Месне заједнице Ерчеге, удаљене 15 км, Вучака, удаљеног 16 км и са територије Месне заједнице Братљево.

        Школа је кроз дугу историју мењала образовне системе и садржаје, али је увек задржавала висок ниво наставе и обиље ваннаставних активности. Њени ученици су постизали изванредне резултате како у школи, тако и у наставку школовања , а многи од њих су стекли завидну афирмацију у животу и раду.

        На основу свих поменутих чињеница, на крају се може закључити да када је било деце и народа, на овим просторима није било школа и учитеља, а данас, 2016.године, има школа и учитеља, али нема ђака. У овим крајевима природа буја а народ изумире.  Школе остају као споменици о прохујалим временима и некадашњем животу на овим просторима.

        „Читај, пиши вазда, да душу би спасао, дела се предака сећај, да би духом растао“.

        Остаје нада да ће за неку годину слика овог места и ове школе бити другачија. Људи ће се вратити извору са ког су потекли. Школа ће бити кућа некој новој деци. Смех, песма, дечја граја, оживеће она времена и оне вредности које се никада нису смеле заборавити. Са сећањем на оне који су се борили за бољи живот, за писменост, за заједницу треба свако од нас да учини колико може да се не угаси оно што је читав век уназад стварано. Без деце, без народа, без школе места се гасе, огњиште предака изумире. Све ово треба да је опомена свима, али и подстрек, да буде боље, да слика коју ћемо гледати кроз неку годину буде управо ова, али умноженија.